Bilo je 1:30 posle ponoci. Mali i prilicno neuhranjeni decak, crne razbarusene kose sedeo je na trotoaru ispred kuce, Simsirove ulice, sa brojem 4. Ostalo je jos 15 minuta do kraja njegove kazne i posle toga ce moci da se vrati u kucu i na miru da se odmori. Borio se sa umorom vec nekih sat vremena i jace. Noge su ga bolele, a oci pekle, jedva ih je drzao otvorenim. Slika same ulice mutila se iz casa u cas, bas kao i slika macke koja je vec duze vreme sedela na bedemu preko puta. Imala je neki jak pogled i decak nije mogao da je gleda duze od par sekundi. Sa krajnjim naporom pomeio bi glavu u drugu stranu u nadi da ce doci NESTO i staviti odgovore na sva njegova pitanja.
I mozak je poceo polako da otkazuje. Svet je poce da se krivi, ili je bar on tako mislio, osetio je kao da ga je nesto uhvatio ispod pazuha i naglo povuklo na gore, takav osecaj nikada ranije nije osetio, a onda uz jedno TUP on otvori oci. Nalazio je na zemlji u prilicno nezgodnoj pozi koja je opisivala bol koji je rastao u njegovoj glavi. Jak udarac u asfalt ipak nije uspeo da ga bar malo rasani i on opet zauze stari sedeci stav. Taman je pomislio da su njegovi teca i tetka zaboravili njegovu kaznu kad se svetlo u kuci iza njega upali.
- Hari - povika debeli covek sa prozora zevajuci.
Uz velike muke, na Harijevom licu iscrta se osmeh. Sve muke odjednom nestadose pri pomisli da ce biti u svom, ne toliko udobnom, krevetu. Noge mu vise nisu bile toliko teske i on prilicno brzo stize do kuce. Sekundu pre nego sto je dotakao kvaku, vrata se otvorise i on se susrete sa konjolikom facom njegove tetke.
- Hajde pozuri, unutra - naredi mu ona i izadje iz kuce - Hajde vas dvojica sta cekate?
- Evo duso, samo da Dadli nadje sesir - odvrati isti onaj debeli tip sa prozora izlazeci iz kuce.
Par trenutaka posle toga, na vratima se pojavio i Dadli.
- Oh, moj Dadlika, najsladji decak na svetu. - govorila ja Petunija namestajuci mu majcu - A sto se tebe tice, mali, idi gore u sobu i radi ono sto treba da radis. Kuca ce biti zakljucana, mi se vracamo za nekih sat vremena, cim ispratimo Dadlija na voz. Nista ne diraj dok se ne vretimo, jel jasno?
- Da - odvrati Hari vidno umoran i okrete se na peti.
Tup udarac iza njega oznacavao je da su vrata zatvorena i da su Darslijevi spremni da napuste Simsirovu ulicu, bar na neko vreme. Hari je i dalje stajao kao ukopan u hodniku cekajuci da cuje kako se zvuk motora polako stisava. Krenuo je polako da se penje ka svojoj sobi zeljan odmora. Osecao je neku hladnocu kako mu prolazi telom i ubedjen da to potice od pospanosti on nastavi dalje. Nacinio je par koraka, a onda zastade. Osecao je i da hladnoca dolazi kroz njegove nogavice. Promaja.
"Mora da Darslijevi nisu zatvorili prozor u dnevnoj sobi". pomisli on i okrete se ka dnevnoj sobi, "ali koji drugi otvor u kuci nije zatvoren?"
Kretao se sto je tise mogao. U jednom trenutku je pomislio da nije sam u kuci i proveo je neko vreme nedisuci. Osluskivao je. Sve je bilo savrseno mirno, cak je i vetar stao. Umor ponovo poce da ga obuzima i on odluci da zatvori taj prozor i konacno ode da spava. Usao je u kuhinju, koja je sijala kao i obicno. Njegova vecera stajala je na trpezarijskom stolu. Jaja su bila hladna kao led, a i malo preprzena kako mu se cinilo. Jedno je bilo sigurno, ovo nece okusiti. Podigao je pogled ka prozoru i skamenio se. Ista macka koja je stajala na bedemu bila je na simsu od prozora. Svojim zutim ocima odmeravala je svaki deo kuce, kao da trazi nesto. Pogledala je Harija na tren, a onda nastavila da zuri u mracne coskove sobe.
- Hoces li me ostaviti na miru? - obrati se Hari macki molecivo - Ish, hajde bezi, Darslijevi ce me ubiti ako te nadju ovde.
I kao da je macka razumela njegove reci okrete se i nesta, ostavljajuci Harija prilicno zbunjenog. Refleksno, on zatvori prozor i krete ka sobi i dalje misleci na macku. Ovo nije prva zivotinja sa kojom je pricao, a iako je bio tek III razred nize skole, vec je razmisljao o srednjoj skoli. Mozda da upise nesto sto ima veze sa zivotinjama, ako moze da razgovara sa njima onda ce tu sigurno biti dobar.
- Da bio bi ti dobar veterinar - zatece on sebe kako prica sam u mraku zamisljajuci sebe kroz par godina, a onda pogleda oko sebe, da se uveri da ga niko nije cuo.
Sve je bilo mirno, bio je sam u kuci. Vrata od njegove sobe bila su otvorna, a sama soba zracila je hladnocom. Cim je krocio u nju zubi su poceli da mu cvokocu. Prisao je polako prozoru, bacio pogled na mesec i zatvorio ga posle nekog vremena. Neispavanost dostize vrhunac i on jedva osta na nogama. Nije imao snage da se svuce, vec sa sve odela leze i pokri se prilicno prljavim cebetiom. Ionako ce sutra da ga operu, sutra je 9. avgust, dan kad ciste Harijevu sobu, jos malo prljanja ne znaci nista. Poslednja misao prolete mu kroz glavu i on zaspa...
Sanjao je da je kocijas. Imao je divnu kociju jake braon boje u koju je moglo da se smesti 6 osoba, tockovi su bili izradjeni od punog, mekog, prokuvanog drveta obojeni crnom bojom i premazani zastitnim slojem koji je sprecavao da se drvo osteti i upije vlagu iz sredine. Kocije su vukle neke spodobe koje su najvise licile na kentaure iz Grcke mitologije, ali su bili posebni po tome sto su povremeno nestajali i musterijama uopste nisu smetali. Njegove prve musterije bili su neki visoki ljudi, cinovnici najverovatnije, bili su prilicno uctivi. Posto se tu nije koristio normalan novac oni mu platise u mackama koje on strpa u vrecu i po naredjenju pokrenu kociju. Put je bio prilicno dug. Kocije su prosto letele drumovima polako ubrzavajuci. Blagi vetar udarao mu je u lice cineci voznju zanimljivijom.
A onda odjenom osovina se polomi i on polete glavom napred. Cak i pre nego sto je udario glavom o kamen on oseti bol i neku jaku zaslepljujucu svetlost. Otvorio je oci. Sedeo je u krevetu obliven znojem. Prozor je bio otvoren pustajuci blag, hladan vetar u sobu. Napolju je jos uvek bio marak, sto je znacilo da se Tilionova smena jos nije zavrsila i da ce Ariena morati jos malo da saceka pre nego sto ona stupi na scenu.
Subject: HP fanfiction by infidel 
Sat May 19, 2007 6:51 pm
